Tehnoblogija

Objašnjenje kroz primer

Zamislite sledeće: smeta vam predsednik opštine. Zao je, krade, radi protiv cele opštine. Svi to znaju, ali takav je sistem. Čovek je izabran, ima moć da se održi i to se kotrlja.
Vi se nervirate, hoćete nešto da uradite. U priči sa komšijama većina deli vaše mišljenje, pljuje, psuje, a kad im kažete ajmo nešto da uradimo, svi znamo neke standardne odgovore:
- ajde ti pokreni
- gde ćeš, ne možeš im ništa lopurde oni kontrolišu zakon
- nemam vremena brate ima utakmica danas
- pusti ćuti treba mene da nagaze, imam ženu i dete
- lepa je ideja, ali znaš kad ćeš da okupiš ljude
- može super, ajde u ponedeljak. ne ovaj, sledeći…ne, taj onaj tamo.. ajde javiću ti još.

Često možete čuti za bilo šta u životu i standardne povike poput ljudi ovo je neizdrživo, trebalo bi svi da se skupe i pokažu im, pa dokle više ovako, koje smo mi ovce, ovo smo sami zaslužili, ovi su isti kao prethodni.
Ne samo u politici – kriminal, nelegalno bogaćenje, razne afere iz svih oblasti života (zdravstvo, prosveta, ekonomija…), zakoni koji većini smetaju, a manjini odgovaraju jer im omogućavaju da zbog položaja nepravedno budu iznad većine.
I da si entuzijasta, da kreneš po komšiluku, pričaš, zoveš, deliš neke letke, skoro sigurno je da ne samo što nećeš naći dovoljno ljudi da učinite nešto, iako skoro svi dele tvoje mišljenje, nego će te u tom procesu prekinuti ljudi na položaju protiv kojih se boriš, jer oni za razliku od tebe imaju sredstva da ostvare ideje.

Problem i rešenje

Ne znam da li iz ovoga vidiš osnovu problema, ali jako je prosta – nemaš, pod jedan, tehničku mogućnost da u dovoljno kratkom vremenu (pre nego što te osoba na položaju spreči) okupiš dovoljno veliki broj ljudi kako bi bio uspešan i, pod dva, način da pokreneš iz lenjosti i straha dovoljan broj ljudi.
Ovaj prvi deo je tehnički, drugi deo je motivaciono organizacioni.
Kada bi imao dovoljno brzo sredstvo komunikacije, a i način da pokreneš lenje ljude, flegmatične i okupirane problemima, naravno da vas mnogo može da uradi velike stvari.

I kako taj problem rešiti?

Prvi, tehnički deo, je većina do sada shvatila. Rešenje je internet. Posebno internet u ovom trenutnom obliku, kada su se u poslednjih nekoliko godina razvile platforme koje omogućavaju kontakte bez granica, momentalne, bez čekanja, a sve to po celoj planeti.

A drugi deo? Kako pokrenuti lenje, ohrabriti uplašene i usmeriti one koji su voljni, ali su kao muve bez glave – ili rade pogrešno ili iako su voljni ne znaju šta da rade, pa se stope sa lenjima.
Tu delom može pomoći internet, ali nije dovoljan.
Potrebno je još nešto ili neko ko će im dati tu potrebnu količinu volje da misao pokrene delo. Neki vođa?
Čekanje na vođu nije ništa novo i u stanju su ljudi mnogo i dugo da trpe, a pojedince, potencijalne vođe, je sve lakše i u startu sputati.
Rešenje je zajednička ideja. Međutim, ne bilo kakva. Većina želi mir u svetu. To je ideja, ali ste primetil da smo još daleko od toga.
Treba konkretnija. Više manjih pre velike. Smena funkcionera koji je pokrao hiljade ljudi, objavljivanje podataka o štetnosti proizvoda koji se nalazi u slobodnoj prodaji…
Mislite da ni ovo nisu dobri primeri, jer sami znate za ove slučajeve, kao i da mnogi za njih znaju, ali ne deluju?
E u ovom momentu dolazi u pomoć trenutni internet. Ne samo da omogućava momentalnu komunikaciju velikih razmera, nego na internetu danas postoji i organizacioni element, gde se na njegovim raznim delovima često okupljaju i spajaju ljudi sa sličnim interesovanjima i ciljevima.
Ovo znatno povećava šansu za uspeh i rešava jedan bitan momenat drugog dela problema – konkretna potvrda ljudima da ima mnogo onih koji dele njihov cilj. Jer jedno je kad znaš da ima dosta nezadovoljnih kao što si ti. Dosta je apstraktno, neodređeno, može da bude ne mora da znači. Potpuno je druga situacija kada znaš da ima 32201 istomišljenika i ne samo to, nego kad svima njima iste sekunde možeš da pošalješ poruku, predlog, ideju, a oni često vide i reaguju odmah ili najdalje do kraja dana. Ne pričaš više u etar i nadaš se da će te neko čuti, nego govoriš “ajmo” ciljanoj masi. Tu nije kraj, nego često već koji minut kasnije možeš da vidiš reakciju, a tu rekciju vide drugi i ako je većina za, dobije se efekat grudve koja se pretvara u lavinu. Zamisli ovaj scenario i shvatićeš koliko povećava šanse za ostvarivanjem ideja.

Sem toga, internet daje određenu dozu anonimnosti. Da se ne zavaravate, većina nikad neće biti potpuno anonimna, jer postoje brojni načini da se otkrije ko stoji iza raznih nadimaka i rečenica na internetu, ali bez obzira na to, postoji doza anonimnosti koja onim nesigurnim i uplašenim uliva još malo sigurnosti, često taman toliko da deluju. Svi recimo znate žustre komentatore na forumima i blogovima, a nešto ne viđate toliko odvažnih uživo.

Da se kompletira drugi deo problema i polako finalizira objašnjenje – protiv nečega se bori student, ali za istu tu ideju bi se borio i neki lekar, možda taksista, učiteljica, pa i policajac. Bore se stari i mladi, muško i žensko, crni, beli, žuti. Ta raznolikost je često nešto što doprinosi nejasnoj slici “ma znam da ima nekih tamo protiv toga”..toj neodređenosti, udaljenosti i neizvesnosti koja mnogima u startu ubije veru u uspeh.
Kako to promeniti? Treba poništiti sve te razlike koje u startu razdvajaju. Kako to uraditi? Pa eto svi smo ljudi, to je zajedničko, zar ne? Borimo se za bolji život. Ne, to nije dovoljno. Preširok je pojam. Mnogi će reći jeste on čovek, ali je druge rase, mi smo bolji, neću sa ženama, one su slabije, neču sa muškarcima oni su divljaci, gde ja i pandur na istoj strani da budemo.
Treba uništiti te razlike, a da ne budeš apstraktan i suviše uopšten. Nisi ni crn, ni beo ni žut, ni žensko ni muško, ni pandur, ni mesar, ni sportista – ti si anonimus. Svi u borbi za zajedničke ideje su nazvani anonimusi.

Jel sada jasno šta znači biti anonimus?

Jel shvataš kako postaješ anonimus?

Sada kada shvataš pojam

Imaš nešto za šta želiš da se boriš, imaš internet, imaš istomišljenike, razradite ideje i delujte. Neki usput stave i maske.

Naziv anonimus se održao i toliko se ponavlja zato što je kad sve presabereš, mozda taj momenat anonimnosti i konkretizovanja “nekih tamo” u “kolega anonimus” ono što je prelilo čašu i omogućilo da se ljudi pokrenu.
Ima zaslugu i internet i sve veća povezanost i sve, ali pojam anonimus je bilo nešto što se čekalo da se sklopi cela slagalica i da stvari profunkcionišu.

Sada kada su postavljene osnove i rešen početni problem, da se objasni i…

Način funkcionisanja

Na internetu se na nekom mestu okupljaju ljudi koji svi žele istu stvar, zalažu se oko iste ideje. Ne mora da bude to bukvalno jedno mesto, može i veći broj različitih, ali povezanih.
Poneko predloži šta bi mogli da urade povodom problema.
Po postavljanju predloga, ako je dobar, jedni će poslati drugima, drugi trećima i ideja počinje da se širi (ne ideja kao magla, nego u obliku teksta koji jedni šalju drugima, dele).
Uskoro grudva počinje da se povećava i u jednom trenutku dostiže kritičnu masu i ta akcija će se sprovesti.
Zvuči prosto i nešto što je moguće i bez interneta, ali ovde nije u pitanju sitna akcija gde se ljudi iz zgrade organizuju da na poljani naprave golove, kako bi se igrao fudbal ili šest drugara da odu zajedno na more, nego o nečemu gde ce hiljade učestvovati, a to je nešto što je pre bilo retko kad moguće, ali je uz internet i koncept anonimusa postalo mnogo ostvarljivije.
Dešavalo se to pre kod velikih revolucija, mi smo u skorije vreme imali 5. oktobar, ali svi znamo koliko su te stvari retke i teške, pa je i bila mala šansa da se dese. Sad nije toliko.

Još jedna bitna stvar za one koji nisu primetili i ujedno odgovor na još jednu nejasnoću o anonimusima.
Anonimusi nemaju vođu. Ovo objašnjenje do sada vam služi da shvatite i zašto i kako. Ne pokreće ideju i ne šalje originalnu informaciju uvek jedna osoba, nego bilo ko iz mase anonimusa. Ideja se ne sprovodi kad neko sa vrha odluči, jer vrha nema, nego kad je dovoljan broj ljudi podrži.

U tom scenariju biranja ideja i odluka ne postoji neko koga možete da uklonite i da uništite grupu. Zato se kaže da su anonimusi ideja i da anonimus može biti bilo ko. Jedini način uništavanja je da uništite sve građane. To je i osnovna snaga anonimusa, gotovo je neuništiva organizacija, kad nema ni početak ni kraj. Ovo je u većini objašnjenja ostalo nedorečeno i anonimusi su prosto predstavljeni kao apstraktan koncept koji je mnogima na nivou pesničkih izraza. Kažu anonimus je ideja. Zvuči kao neka maglovita supstanca, toliko nejasna da niko ni ne uzima za ozbiljno i stvarno, a u stvari je potpuno opipljivo kad se detaljnije objasni. To je velika ekipa ljudi u kojoj nema hijerarhije, što je težak koncept za shvatiti mnogima koji žive u svetu koji se kompletno oslanja na hijerarhiju.
Firma ima vlasnike, direktore, menadžere sektora, radnike.
Škola ima direktora, profesrore, đake.
Bolnica ima direktora, načelnike odeljenja, lekare, sestre.
Država ima predsednika, parlament, ministre, poslanike, gradonačelnike, predsednike opština, direktore ustanova…
i u tim sistemima se ne može bez vođa. Može da ode vođa i dođe drugi, ali vođe mora da ima. Čak i u kriminalu.

Kod anonimusa to ne postoji.

Anonimusi su kao internet. Možeš mnogo računara da pouništavaš, internet je decentralizovan, ne zavise ostali od jednog, nastaviće da funkcionišu.
Ako hoćete nešto još opipljivije i bliže većini, zamislite firmu u kojoj ne odlučuje direktor šta se radi, nego se o svakom pitanju glasa i sprovodi ono što većina odluči.
Dizajn studio od deset ljudi sa kreativnim direktorom koji daje konačnu odluku o najboljem dizajn rešenju zamenite dizajn studiom od deset ljudi koji glasaju kod svakog predloga i prolazi onaj za koji je većina glasala.
Ovo nisu potpuno izmišljeni primeri, ideje, apstrakcije, nego firme koje danas u svetu postoje.

Da li organizacija bez vođe zvuči kao anarhija?
Teoretski da, samo što mnogi taj pojam izjednačavaju sa haosom. Mnogi misle ako ne postoji neko ko kontroliše stvari, da će nastati neredi.
Međutim, anonimusi, anarhija i slične ideje su prosto ideje gde većina odlucuje. Ne jedan ili mali broj na vrhu o većini, nego, ako se većina složi oko ideje, ideja će biti ostvarena, ako ne, onda neće. Tako da nije da niko ne kontroliše stvari, nego samo niko određen, već većina kontroliše stvari.
Tako gledajući neki smatraju da je ovaj način organizacije najdemokratskiji. Inače glasate na izborima za neku partiju, a u međuvremenu manjina koja je došla na vrh donosi odluke, koje mogu, ali i ne moraju, da budu želja prvobitnih glasača.
Po tome glasanje za svaku ideju deluje demokratskije, jer ne postoji taj trenutak kada mali broj ljudi dobija veliku kontrolu nad preostalom većinom.
Naravno, ovo sve objašnjeno je teoretski i postoje brojni argumenti za i protiv oba sistema i koji bolje funkcioniše u praksi ne bih ulazio u to ovde, jer je poenta samo da se objasni pojam anonimusa koji očigledno većini ljudi nije jasan.

To je to. Još par odgovora na uobičajene nejasnoće

Eto šta su anonimusi.
U mnogim objašnjenjima sam pročitao “Anonimusi su ideja” i to većini ne daje ama baš nikakav odgovor. Samo još više zbunjuje. Ili “Ti si anonimus, a da i ne znaš. Čim preduzimaš akciju, ti si anonimus”. Opet apstraktne, čak i mistične rečenice, koje verujem da zbune većinu koji su došli da nađu odgovor.

Anonimusi su hakeri

Nešto što se često ponavlja, Anonymous su hakerska grupa.
Objašnjeno je šta su anonimusi. Zbog prirode stvari, da su hakeri neko ko se najbolje snalazi na internetu i dosta ga koriste, a u akcijama protiv određenih ciljeva jedan od često korišćenih načina borbe je hakovanje, hakeri kao sastavni deo anonimusa su dobili dobar deo pažnje jer pokazuju konkretne rezultate, a uz to su zanimljivi medijima.
Dakle, hakeri jesu samo neki od anonimusa, kao što su taksisti samo neki od vozača kola.
Jeste da su oni na internetu po prirodi stvari najaktivniji od svih anonimnih i trenutno se najviše vide njihove akcije, ali bitno je napomenuti da Anonymous nisu samo hakerska grupa jer se ta dva pojma često izjednačavaju.

Neretko ljudi pišu da anonimusi ne postoje, da su izmišljotina ili CIA/FBI produkt.
Iz objašnjenja iznad se vidi jasno zašto to nije tako i da ovo pitanje postavlja samo neko ko nije baš shvatio šta je anonymous i ko su ti ljudi.

Nadam se da je posle ovog teksta svima jasno šta je anonymous, odnosno ko su anonimusi.
Voleo bih da je kraći, ali mislim da je bila potrebna cela priča uz primere da svi shvate suštinu, pa tako prestanu da pogrešno razmišljaju i postavljaju pogrešna pitanja i znam da je nada prevelika i nerealna, ali nadam se i da će ljudi iz medija ovo pročitati, kako većina njih ne bi više na pogrešan način izveštavala o Anonymous ideji-